Jovan Alekse Nenadović (1891-1980) Svetlana Jovana Nenadovića

podnaslovi } Jovan Alekse Nenadović Prvi svetski rat Počinje Drugi svetski rat

Prvi svetski rat

je Jovana Nenadovića zatekao kao svršenog učenika Kraljevske trgovačke akademije, pa je tako dospeo u Skopski bataljon, popularno nazvan „1300 kaplara”. U rat je krenulo, preko Albanije prešlo i kući se vratilo, šest Nenadovića od kojih je samo jedan bio profesionalni vojnik. Sima Nenadović, kasnije brigadni general, imao je pod svojom komandom dva brata, jednog rođenog, Jovana, i jednog od strica, Đorđa, koje je nemilosrdno slao u sva opasnija izviđanja, „da mu niko ne bi mogao zameriti što štiti braću”. „Simo, daj da malo uzjašem”, govorio je moj otac, iscrpljen i prozebao jer mu je već na početku teškog marša uz vatru izgoreo šinjel pa je i bez njega stigao do Drača i Valone. „Odstupi”, govorio bi mu brat, „zar da drugi vide kako kaplar jaše”. Ipak, mislim, da je moj otac od sve braće njega najviše voleo, jer bi svake godine, presecajući slavki kolač i paleći slavsku sveću, zaplakao na kraju molitve kada bi pomenuo „... i po duši onima koji su umrli daleko od svoje zemlje”. Znali smo da misli na čika-Simu, koji se iz zarobljeništva nije vratio, ostajući sa ostalim višim oficirima u Nemačkoj, u nekoj vrsti zatvora.

Po završetku rata, potporučnik Jovan Al. Nenadović dobija naređenje da sprovede i preda saveznicima u Solunu zarobljenog feldmaršala fon Makenzena, što je u njegovoj ratnoj biografiji bio krupan događaj. Još uvek u uniformi, kao vojno lice radi na železnici u Zagrebu ali ne za dugo. Naime, jednog dana u zagrebačkom tramvaju burno je reagovao na komentar jedne građanke koja se nepovoljno izrazila o tek uvedenom novcu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Zbog ovog incidenta, koji nije bio u skladu sa novonastalim odnosima dva naroda koji su se našli u jednoj državi) Jovan Nenadović je ražalovan i obreo se u Nišu gde se zaposlio u Narodnoj banci kao pripravnik, stanujući kod najstarijeg brata Jakova, strogog upravnika niškog kaznenog zavoda. Tu se upoznao sa mojom majkom, Desankom Mitić, ćerom Vasilije i Kostadina Mitića, žitarskog trgovca. Njenu ruku zatražio je od njenog najstarijeg brata Milana, pošto su im roditelji umrli, rečima: „Vi dali ili ne dali, mi ćemo se uzeti”. Venčali su se 1922. i do premeštaja u Narodnu banku u Šapcu, živeli u Nišu. U Šapcu im se 1930. rodila prva kći, Olivera i 1934. druga kći, Svetlana. Useljavaju se u tek završenu lepu i modernu zgradu Narodne banke, rađenu po projektu Bogdana Nestorovića, sa dva prostrana, svetla i udobna stana, jedan namenjen upravniku a drugi njegovom pomoćniku, mome ocu. Telefon, centralno grejanje, zvonce na kapiji koju otvara poslužitelj i druge pogodnosti čine život ugodnim i doprinose nekoj vrsti izolacije od građanstva grada Šapca.